Пише: Елиезер Папо
Док су се Ашкенази током деветнаестог вијека успјешно и поприлично дефинитивно подијелили на реформне (подвргнимо Тору модернистичкој ревизији), ортодоксне (одлучно одбацимо модерну) и конзервативне (прихватимо модерну колико год можемо и сачувајмо Тору бар исто толико); дотле су се оријентални Јевреји све до настанка државе Израел дијелили на три категорије пропустљивих граница, које би се најлакше могле описати као: 1. вјерујући и практикујући, 2. вјерујући и ако Бог да практикујући и 3. ако Бог да вјерујући и практикујући.
Ладино говорећи Сефарди некадашњег Османског Комонвелта, а међу њима и БиХ Јевреји, у складу с њиховим статусом Јевреја са раскршћа култура, који су подједнако код куће како у хришћанском тако у исламском свијету, већ су одавно доживљени од стране Ашкеназа и Мизрахи (Оријенталних) Јевреја као најашкенаскији међу Оријенталацима и најоријенталнији међу Ашкеназима.
Сљедствено, сарајевски се Јевреји нису подијелили на ортодоксне, конзервативне и реформне – али, у исто вријеме, њихов однос према религији, концем 19 и почетком 20 вијека, није био ни изблиза тако једноставан као однос Мизрахи Јевреја.
О ирелевантности ашкенаске интерне подјеле за БиХ Сефарде зорно говоре двије сљедеће анегдоте.
Прије добрих тридесетак година стигла је у сарајевску јеврејску општину једна група израелских туриста. Тадашња главна секретарица општине одвела их је у синагогу и испредавала им уобичајено предавање на енглеском. Послије њеног кратког али језгровитог излагања један је Израелац упита: Excuse me, is this an Orthodox synagogue? (Опростите, да ли је ово ортодоксна синагога_), на шта му она ноншалантно одговори: No, this is Jewish synagogue. Orthodox church is across the bridge! (Не, ово је јеврејска синагога, ортодоксна [православна] црква је с друге стране моста).
Сличан локални семантички помак доживио је у Сарајеву и појам конзервативни Јевреји. Приликом једне од мојих првих послијератних посјета сарајевској јеврејској општини изљуби се и изупита са мном жена за коју бих се могао заклети да је никад прије тога видио нисам. Кад је речена напустила просторију, не могох да се суздржим, па упитах једног од старих чланова: „Ко је ова, не знам никако ђе да је смјестим“. „Како’ш знат'“, одговори ми он, „кад је она конзервативна Јеврејка“. „Изгледа да се овде свашта нешта издешавало док ме није било“, рекох му, „ако већ и код нас има ортодоксних, конзервативних и реформних“. „Ма јок“, одговори ми „код нас имају само предратни и конзервативни. Прве знаш од раније, а конзервативни су ови што су дошли у општину тек кад смо почели дијелит’ конзерве“.
Што се неапликантности оријенталног јеврејског модела, по коме нико није против вјере, премда су неки (вјерујући, ако Бог да практикујући) мало изашли из праксе, а другима (ако Бог да вјерујући и практикујући) је и вјера мало пољуљана на когнитивном, али не и на емоционалном нивоу (отуд њихова спремност да се доживе као ако Бог да вјерујући), дубину јаза између а ла турка дједова и а ла франка унука поткрај аустро-угарске окупације БиХ најбоље илуструје сљедећа анегдота.
У јеврејству постоје двије врста прописа, мидеорајта (Тора прописи) и мидерабанан (рабински прописи). Старо златно правило дјеловања у случају постојања двију различитих интерпретација прописа гласи: Сафек мидеорајта – лехумра, сафек мидерабанан – лекула, или, у преводу: У случају спора око Тора прописа иде се по отежавајућој, а у случају спора око рабинског прописа иде се по олакшавајућој интерпретацији.
Веле да је почетком новог вијека један унук дошао у синагогу, по деду, који је тешко ходао, па је, како се час одужио, одслушао задњи дио рабиновог мудровања. Будући атеиста, унук није могао да се уздржи, а да не каже рабину: „Све је то тачно, сињор руби, ако Бог постоји – али шта ћемо ако Бога уопште нема?“ Стари се рабин замисли, па му рече: „У случају спора око прописа из Торе, а вјера у Бога је Тора пропис, а не рабински, иде се по захтјевнијем мишљењу“.
Био је то одговор некога ко је с обје ноге стајао на чврстом тлу традиције, некоме је ко је већ увелико с обје ноге ходио другим тлима. Укратко, разговор глувих.