Утицај других монотеистичких традиција на интелектуалну биографију једног босанског рабина

Пише: Елиезер Папо

Читајући филозофске радове разних рабина, увијек пажљиво прочитам клапну, или предговор, тражећи информације о њиховој интелектуалној биографији, пред ким су шта учили и ко их је преусмјеравао на раскршћима. Нажалост, информације изложене на клапнама књига или у предговорима обично су штуре, и готово никад не залазе у евентуалне утицаје других традиција на дотичног аутора. Ја себе, међутим, не бих могао замислити тамо гд‌је јесам, да читав низ људи из различитих монотеистичких традиција није био на правом мјесту, у право вријеме, са правим путоказом у руци.

Примјерице, у она социјалистичка времена, кад Савез јеврејских општина Југославије (с посебним освртом на Јеврејску општину Сарајево) није продавао јеврејске ритуалне реквизите, него су они ријетки који су за њима уопште посизали, користили молитвенике издате прије рата у Шлезингеровој штампарији у Бечу, Библије са преводом на Ладино и дедин талит (обредни шал) и тефилин (обредно ремење са текстовима из Петокњижја), ја сам први модерни израелски молитвеник добио од покојног прота-Жарке Поповића.

Речени је био наш дугогодишњи комшија, и кад се већ био постарао, често сам му знао помоћи да узнесе цекере на четврти спрат у згради без лифта. Кад сам му једном, тако помогао с цекерима, вид‌јех на столу његове примаће собе, нов новцат јеврејски молитвеник, штампан у Израелу.
– „Шта вам је ово, чика Жарко?“ – упитах га.
– „Е, то ми је дао послужитељ синагоге“ – одговори прота-Жарко, па кад вид‌је како је (фераловским језиком речено) мени улетио збун од некужења, настави – „који тврди да кантор нема појма, и да би ја к’о поп то боље обављ’о“.
– „Па шта сте му“ – рекох – „ви одговорили?“
– Да сам и оно мало јеврејског што сам на богословији био научио, већ увелико заборавио, ал’ ми је он рек’о ‘их, ти си бар им’о шта заборавит’, и донио ми је то молитвеника, да се к’о бива подсјетим“.

Вид‌јевши колико ме се молитвеник дојмио, прота ми га поклони уз ријечи: „Само ти њега, сине, носи… таман ћу ја икад јеврејску службу држат’, премда ми је, да знаш, старозавјетни Илија с оних четристопедесет свештеника Валових далеко јаснији од оне новозавјетне ‘ко тебе каменом, ти њега хљебом’, увијек ме је некако подсјећао на Краљевића Марка.“

Кад сам се послије, с истим тим молитвеником, појавио у сарајевској синагоги, један ме старац упита откуд ми, па кад му испричах цијелу причу, он (умјесто да се зачуди) само константова: „Није он џаба Шарко Леви“.

Одмах сам схватио да је Шарко пародија на Жарко, а Поповић на Леви, али ми сведно, још увијек, ништа било јасно. На то ми један други старац појасни: ‘Кад је Жарко студирао богословију у Београду, био се загледао у једну Сефарткињу на Дорћолу, па су га колеге прозвале Шарко Леви, а у Београду је тад била и једна партнерска фирма, с баш та два презимена у наслову’.

И моје прво упознавање са будистичком литературом везано је за овог православног свештеника. Кад сам му један други пут помогао с цекерима, он упрати мој поглед који је пао на књигу ‘Наука о самоспознају’, па ми је тутну у руке, попративши пешкеш ријечима: ‘Узми, то сам купио од неког ћелавог студента, да купи ципеле… бос хода’.

У то вријеме нису се у Југославији могле набавити ни џепне хебрејске Библије, па сам прву такву добио од покојног прота-Слободана Радовића, који је однекуд био дочуо да ја учим библијски хебрејски и трагам за џепном Библијом на хебрејском. Тад ми је рекао: ‘To сам ја добио на богословији од једног Јеврејина Абисинца, који је прешао на Православље, па ти учи, а кад научиш, ти ми врати, само пази, миш је мало изио пророка (трећи дио хебрејске Библије)’. Кад је послије годину и нешто, мој рођак Рафа путовао у Париз и донио ми нову новцату џепну Библију, ја се упутим прота-Слободану да му вратим његову, а ин ми рече: „Ти, сине, ниси нормалан, знаш ли ти колико је мени година, ја ти је не могу поклонит’, јер се поклон не поклања, ал’ шта ти је фалило да се затекне код тебе кад ја мандркнем?“

У то вријеме, једини уџбеник хебрејског језика који се могао набавити у Сарајеву, био је неугледна књижица ‘Хебрејски без учитеља’ неког Ахарона Розена. Уџбеник је, сјећам се, био добрано шизофреничан, јер му је прва лекција почињала дијалогом: ‘Шалом, ја сам Исак. Шалом, и ја сам Исак’. Пошто речени уџбеник није пружао никаква знања граматике, покушавао сам да упоређујући хебрејски оригинал и наш превод Библије ‘уферчим’ основе хебрејске граматике.

Једне године кад сам тако сједио на клупи у Заострогу, у фебруару, кад у том градућу нема жива роба, и упоређивао два текста, приђе ми покојни фра Александар Рибичић, тадашњи заострошки жупник, изненађен ваљда тиме што неко у Заострогу чита хебрејски. Похвалих му се како, у недостатку озбиљне граматике, сам рестаурирам правила језика из светописамског текста, да би ми он понудио да ми поклони уџбеник по ком је он својевактиле учио хебрејски, на католичкој богословији. Тако сам дошао у посјед Rudimenta linguae hebraicae, јест да је та хебрејска граматика била на латинском, али нећемо бити ситничави. Ионако сам, путем ладина, лако ‘капирао’ латински. Питање је колико би дуго трајало моје савладавање хебрејског да не би покојног фра Александра.

Исламских утицаја што се тиче, могао бих се присјетити рахметли Фејзибабиних дресова из Хаџи-Синанове текије, али далеко је више утицаја имао на мене монотеистички оптимизам тета-Нуре, наше комшинице, која је мојој ујни Марији чувала д‌јецу. Кад сам, непосредно прије него што је требало да пођем на одслужење војног рока у ЈНА, пао с прозора и сломио и јабучицу и карличну кост, усред гласне расправе моје породице и пријатеља (која се кретала од питања како сам могао бити толико смотан до питања хоћу ли остати богаљ), у болничку собу је ступила тета-Нура, и погледавши моју ногу са утезима, на екстензији, констатовала: ‘Ово сте неђе вел’ку садаку дали’. Захваљујући том лому, ја на крају нисам служио војску, факултет сам уписао раније – и завршио га непосредно пред рат. Да сам служио војску, и да ме је рат затекао на трећој години факултета, мој живот би кренуо сасвим другим током. Стварно смо неђе вел’ку садаку дали.