Пише:Елиезер Папо
Првобитни уживаоци светописамских књига „читали“ су ушима, а не очима. Већина народа тад је још увијек била неписмена и сусрет појединаца са масоретским текстом био је везан првенствено за богослужењско извођење текста. У покушају уживљавања у начин доживљај текста од стране његових првобитних примаоца усресредићу се на Плач Јеремијин. Један древни слушаоц овог текста, који (за разлику од савременог читаоца) није ометен мноштвом текстова, него с радозналошћу и духовном жеђу помно прати једно од ријетких извођење једног из прегршти светих текстова врло брзо би био очаран самим здањем текста. Наиме, четири од пет поглавља Плача писана су азбучним акростихом. Дакле сваки стих почиње новим словом јеврејске азбуке, по освештаном редослиједу исте, а све у складу са јеврејском литургијском традицијом у којој се не само кинот (тужбалице) него и селихот (покајнице) и видујим (исповјед гријеха) пишу као азбучне набрајалице. [1]
Симболика посезања за набрајањем по азбучном редослиједу управо у ова три књижевна рода је поприлично очигледна. У тужбалицама, рецимо, овим истрајавањем на азбучном устројству постиже се толико жуђени учинак поништења осјећаја расапа и расула. Као што се дим разгони промајом, тако се и расуло неумитно расипа пред истрајним редом азбуке. Као што се восак топи пред лицем огња, тако метеж уступа пред теософско-текстуалном организацијом недавног разорног историјског искуства. Као што зликовци гину од лица Божијег, тако и злоћа бесмисла ишчезава пред лицем текста који осмишљава патњу, и то текста устројеног по неумитном реду азбуке. Чини се да је у Плачу Јеремијиномобразац пророковог казивања битан колико и сам садржај истога, ако не и битнији. Тешко је побјећи утиску да је у овом древном књижевном ремек дјелу управо облик тај који утврђује садржај, утврђујући смисао непосредног тешког историјског искуства, редајући тврдњу за тврдњом по јасно утврђеном реду, са дубоком свијешћу да „пуко“ редање тужбених исказа азбучним редослиједом само по себи и те како може да исцијели осјећај разбијености и расцјепканости до којих су довели Разорење, Изгон и Расијање.
Једно једино поглавље Јеремијиног плача, пето и посљедње, писано је слободним стихом. Насупрот њему; прво, друго и четврто поглавље одликују се врло крутим устројством. Свако од њих састоји се од по двадесет и два стиха, према броју слова јеврејске азбуке. Сваки стих почиње по једним словом. Редом и слиједом. Треће поглавље, уједно и врхунац пророчког созерцавања народне судбине, устројствено је и најзахтјевније. Оно се састоји од шездесет и шест стихова. Седамдесет и седам стихова би представљало пунину пунине, док шездесет и шест стихова представља мјесто које се налази надомак исте… сам праг њезин… нешто попут петка Суботе Увида. Тих шездесет и шест стихова дијеле се, опет, у двадесет и два тростиха. Сваки од трију стихова сваког тростиха почиње истим словом, по азбучном редослиједу. У народној свијести и предаји број три има посебна својства. Не вели ли се и на српском: Трипут Бог помаже, Трећа срећаи проче.
Ако не већ приликом помног слушања извођења првог или другог поглавља, ако ништа код извођења трећег поглавља, са његовом споменутом трократном звучном „мандалом“, древном слушаоцу отворило би се и „треће уво“. Ко има уши да чује, нека чује! Оку окренуте и виду подређене културе радо и често баратају појмом „трећег ока“. Библијска култура, с друге стране, окренута је првенствено увету. Све се у њој врти око казивања и чувења, слушања и непослуха, услишења и неуслишености: Чуј, Израеле, а не види,Израеле, или И биће ако слушајући узаслушатезаповиједи које вам ја данас заповиједам а не И биће ако гледајући сагледатезаповиједи које вам ја данас заповиједам, и на концу данас ако глас Његов чујете, а не данас ако стас Његов видите. Тора јасно упозорава да је народно искуство Бога на Синају било звучне, а не сликовне природе: Зато чувајте добро душе своје; јер не видјестеникаквога ликау онај дан кад вам говорашеГоспод на Хореву исред огња (Пета књига Мојсијева 4:15).
А очи, шта је с очима у библијској култури? С њима је повезана опасност повођења/подвођења. И да се не заносите за срцем својим и за очима својима, за којима се курвате (Четврта књига Мојсијева 15:39). Стиче се дојам да су уши доушници разума, а очи извидница маште. Да је Његош, а не ја, онај који покушава да објасни ово начело, све мнијем да би рекао:
Тешко си га човјеку без маште,
а још теже с ким машта обвлада,
јер машта је добра када служи,
тешко кући ђе она царује.
С разумом је дупке обрнуто.
К’о господар он је врло добар,
а ко слуга? Гори од најгорег!
Чак и само традиционално јеврејско име за Свето писмо, Микра, не произилази из глагола лихтов (писати), него из глагола ликро(читати на глас, рецитовати). Читати очима, дакле безгласно, на јеврејском се каже леајен, и изведено је из именице ајин: око. Гледање је непосредно искуство. Слике се упијају очима и стварају представе у машти читаоца изравно, без посредовања ушију. Прилично слично је и са читањем сликовног писма (од древних хијероглифа до савремених емоџија). Пиктографски знаци се преводе у значење у машти појединца, без посредовања уста и ушију. Управо стога је немогуће проповиједати једнобоштво писаним путем користећи сликовно писмо. Како, на примјер, пиктографским писмом представити одјељак Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога, немој имати других Богова уза ме, не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље (Друга књига Мојсијева 20:2-4) без да се Бога нацрта, односно представи ликом, што би опет било у суштој супротности са самом забраном?
Јеврејско писмо је фонетско, али његова гласовност је првенствено сугласничке природе. Сугласници су срж ријечи, њен коријен и основа. Самогласници само уприсутњују коријен у одређеном времену и удахњују му дах живота по јасном граматичко-фонолошком калупу. Примјерице, у зависности од тога које самогласнике распоредите око коријена ШМР (чувати), ријеч ће бити препозната као именица: ШоМеР (чувар), као глагол у прошлом времену: ШаМаР (чувао), као глагол у будућем времену: ЈиШМоР (чуваће), као глаголска именица: ШеМиРа (чување) или као придјев ШаМиР (сачувљив). Из свега реченог произилази да Микра(јеврејски масоретски текст) није пука објективна чињеница. Попут стенографског записа, Микразахтијева одгонетање. Истовремено, Микрани по чему не спада у категорију субјективног, попут (рецимо) Роршахових мрља. Заправо, најтачније би било рећи да је Микрамјесто сусрета [2]између јасних контура текста (сви сугласници и тек понеки дуги самогласник) и заједнице наоружане традицијом која реченим контурама удахњује живот током обредних јавних извођења. Суботе и празници, дани предвиђени у рабинском Јудаизму за јавно извођење Торе (пераша) и Пророка (афтара) зову се у библијском хебрејском микрае Кодеш– Сазиви к Светињи. [3]Довољно је погледати 23. главу Треће књиге Мојсијеве, како би се увидјело у којој мјери се ради о кључном концепту у библијској организацији времена, простора и друштва:
1. Још рече Господ Мојсију говорећи: 2. Кажи синовима Израиљевим, и реци им: Празници Господњи, које ћете звати сазиви к Светињи, ово су празници моји: 3. Шест дана ради, а седми дан, који је субота за почивање, нека буде сазив к Светињи, не радите ни један посао; субота је Господња по свим становима вашим. 4. Ово су празници Господњи, сазиви к Светињи, на које ћете се сабирати у вријеме њихово: 5. Четрнаестог дана првог мјесеца увече, пасха је Господња. 6. А петнаестог дана истог мјесеца празник је опресника Господу; седам дана једите опреснике. 7. Први дан нека вам буде сазив к Светињи, никакав посао ропски не радите. 8. Него за седам дана приносите Господу жртве огњене; а седми дан нека је сазив к Светињи; не радите ниједан посао ропски… 21. И саберите се у онај дан, сазив к Светињи да вам је; ниједан посао ропски не радите законом вјечним по свим становима својим од кољена до кољена… 24. Кажи синовима Израиљевим, и реци им: Први дан седмог мјесеца нека вам је одмор, спомен трубни, сазиви Светињи. 25. Ниједан посао ропски немојте радити, него принесите жртву огњену Господу. 26. Још рече Господ Мојсију говорећи: 27. А десети је дан тог мјесеца седмог дан очишћења; сазив к Светињи нека вам је, и мучите душе своје, и принесите Господу жртву огњену… 33. Још рече Господ Мојсију говорећи: 34. Кажи синовима Израиљевим, и реци: Петнаестог дана седмог мјесеца празник је сјеница за седам дана Господу. 35. Први дан нека буде сазив к Светињи, ниједан посао ропски немојте радити. 36. За седам дана приносите жртве огњене Господу; осми дан нека вам буде сазив к Светињи, и принесите жртве огњене Господу; празник је, ниједан посао ропски немојте радити. 37. То су празници Господњи, које ћете празновати на сазивима к Светињи да принесете жртве огњене Господу: жртву паљеницу и дар и жртву захвалну и налив, све кад је чему дан.
За разлику од приватног извођења Торе или било приватног било јавног извођења Пророка или Списа, гдје је дозвољено читање напамет (без гледања у писану верзију текста) или читање из писаног текста у коме би били назначени и самогласници, јавно читање Торе изводи се само, једино и искључиво из традиционалног свитка у коме самогласници нису назначени. Читање напамет (рецимо читање слијепог чтеца) или читање из „објективизоване“ копије (текста коме би били додати самогласници) није кашер(обредно ваљано).
На једном Микра кодеш, на једном Сазиву к Светињи, [4] коре(чтец) [5]чита масоретски текст кера(стих) по кера(стих), изговарајући их на глас и удахњујући им (додавањем неписаних сугласника) дах живота, претварајући их тако у Микра(јавно прочитани свети текст), под будним уветом присутног кворума који се састоји од најмање још девет пунољетних мушкараца, који га исправљају ако погријеши у додјељивању самогласника било којој ријечи. Носиоц предаје, дакле, није ни писани текст, нити појединац који га изводи; него заједница која над њиме бдије. Заједница текст не преноси ни као објективну СТВАР (путем текста који би садржао и самогласнике) ни као чисто усмену предају, него као сраз писаног (свитак) и усменог (предаја који се самогласници додају којој „ријечи“ писаног текста). Свако јавно извођење Петокњижја представља ресимфонизацију Писане и Усмене Торе.
Да бих онима који не познају унутрашњу логику јеврејског писма донекле дочарао процес јеврејског читања измаштао сам сљедећи примјер: Рецимо да на тарабама пише анаволимилована. Порука је сасвим јасна и свако ће да је схвати првенствено као изјаву о односима Ане и Милована, и то без обзира да ли је чита по јеврејски (с десна на лијево) или по српски (с лијева на десно). Замислите сад тарабе на којима пише ВРТ С. Без читаоца овај текст не постоји у потпуности. Читалац тек треба да га одгонетне. Да ли ће га он схватити као позив на повратак: ВРаТи Се; као заповиједни облик глагола вртити се: ВРТи Се; као треће лице садашњег времена истог глагола: ВРТи Се (као чигра); као изјаве ВРаТа Су (отворена) или ВРТ Се (види издалека); или као упозорење ВРаТ Се (укочи ако…), зависи од контекста, и то како од контекста тараба, тако од контекста исказа; како од контекста читаоца, тако од контекста читања.
Ријеч на папиру нема духа и као таква она је тек грађа, јапија: (И створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива,Прва књига Мојсијева 2:7). Тек гласним читањем сугласницима се удахњује дах живота и они постају живе ријечи. Стога, Микрасе не чита само очима (безгласно). Без обзира на то да ли човјек чита самоме себи или чита другим људима, када чита Свето Штиво требало би да то чини наглас. У наше вријеме, када се Свети текст пречесто прима очима (дотле да чак и у вријеме јавног читања Торе у синагоги данас људи више пиље у штампана издања текста него што слушају чтеца) а поријетко ушима, милозвучна својства јеврејског оригинала често бивају пречувена. Овај препјев труди се да дочара бар један аспекат изворног јеврејског текста: његово својство звучне мандале.
Као неко ко се сада већ више не плаши дванаестерца, одлучио сам да поново подијелим мегдан са добром старом Јеремијином Тужаљком, овај пут са све завезаном руком. Због тога овај нови превод звучи старије. Ко има уво да чује нека чује,а ко има и треће, тај пречути неће.
[1] Осим већ наведених трију књижевних родова, ова појава није страна ни другим родовима Свете књижевности. Примјерице, псалам 119 састоји се од 22 китице, према броју слова јеврејске азбуке. Свака китица садржи осам стихова. Сви стихови прве китице почињу првим словом азбуке, сви стихови друге китице почињу другим словом азбуке, и тако редом. Једнако тако, поглавље Жена вриједна, ко је нађе (Мишле / Приче Соломонове) састоји се од 22 стиха, сваки од којих почиње по једним словом јеврејске азбуке, по реду. [Врати се на текст]
[2] На шта указује и префикс м[ем], који служи за уприсутњавање радње на одређеном мјесту или у одређеном предмету. На примјер: коријен КДШ на јеврејском означава радњу посвећења, док именица МиКДаШ, са префиксом М, значи храм или посвећено мјесто. Коријен КТВ на јеврејском означава радњу писања, док именица МиХТаВ, са префиксом М, значи писмо, дакле предмет који утјеловљује писање. Једнако тако коријен КРА означава рецитовање, док именица МиКРА, са префиксом М, значи „оно што се чита“ (текст) или „вријеме и мјесто на коме се чита свети текст“ (сазив у Светињи). [Врати се на текст]
[3] У једнини микра Кодеш– Сазив к Светињи, у Даничићевом преводу благо нетачно: сабор/и свети. [Врати се на текст]
[4] Под Светињом се подразумијева Скинија, односно Шатор од Састанка, или јерусалимски Храм. [Врати се на текст]
[5] Обично се ради о шест или седам јавних извођача текста, у зависности од тога да ли је у питању субота или празник. [Врати се на текст]