Управо читам, у Дураковићевој студији „Стил као аргумент“, изванредно поглавље о метафори џеннета. Његово тумачење текста је увјерљиво, језик му је и читак и питак; али онда, на повелико разочарење, примјећујем да аутор нигдје и не спомиње, ако уопште и зна, да је ријеч ЏАННА млађахна арапска паралела времешне хебрејске метафоре за Други свијет: ГАН.
Баш као хебрејски ган/врт, и арапска је џанна врт, дакле омеђена парцела са човјеко-култивисаним и од природе заштићеним биљем. Џим (џ) је арапски еквивалент хебрејског гимел (г), за примјер је довољно навести библијски етноним Гог и топоним Магог, који у Кур’ану постају Јеџуџ и Меџуџ.
Очигледно је зашто је, прво на хебрејском, а потом и на арапском, именица ган/џанна/врт у директној вези са коријеном гонен/хеген = заститити/штитити. Међутим, након успјешног успостављања релације између именице врт и глагола чувати, макар само у арапском, Дураковић одједанпут успоставља једнакост између врта и оазе???
Не вјерујем да би му се то десило да је до краја пратио, што хебрејске, што арапске конотације коријена именице Ган/Џанна, које су идентичне. Потпуно ми је нејасно како се ВРТ (интервенција у природи), одједанпута и из чиста мира, може доживјети као синоним за властиту сушту супротност, ОАЗУ (природну задатост). Ако је Ган/Џанна врт, а јесте – онда он није, и не треба, па на концу, и не може да буде оаза!!! За разлику од оазе, врт (као основна семитско-монотеистичка, прво хебрејска, а потом и арапска, метафора за Други Свијет) не постоји сам по себи у природи – он је продукт (људске) култивације.
Мислим да би и на другим мјестима Дураковићево иначе осебујно тумачење арапског текста Кур’ана (и не само његово) било битно обогаћено освртом на првотне хебрејске коријене потоњих арапских концепата.
Ниједном озбиљном истраживачу Новог завјета (или хришћанском теологу), данас, не пада на памет да неки теолошким значењем бременит новозавјетни термин чита без сравњивања са претходећом му хебрејском (арамејском/сиријском или нехришћанском грчком) терминологијом, дедуцирајући управо из такве успоредбе новозавјетне иновације, отклоне или потврде хебрејско-библијске или грчко-незнабожачке традиције.
Имајући у виду да сам Кур’ан на тако много мјеста потврђује валидност хебрејске аврахамитско/исачко/јаковљевско/мојсијевско/ароновско/давидовско/соломонске традиције, те да је Ислам у ранијим раздобљима и те како знао користити претходећа му врела, и богатити их силином иновативно-интерпретативних или стварносно-стварајућих помака, поставља се питање ДОКАД ЋЕ У НАШОЈ АРАБИСТИЦИ И КУР’АНСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ (ТЕ У ИСЛАМСКОЈ ТЕОЛОГИЈИ УОПШТЕ, НО ТО ЈЕ ПОСЕБНА ТУЖНА ПРИЧА) ПРЕОВЛАДАВАТИ ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ ЗА ОБДРЖАВАЊЕ ИЛУЗИЈЕ О АУТАРХИЧНОЈ САМОДОСТАТНОСТИ АРАПСКОГ ЈЕЗИКА, КУЛТУРЕ И ТЕКСТА. КАО ДА ЈЕ КУР’АН НАСТАО У ВАКУМУ, И КАО ДА СЕ ИСЛАМ НИЈЕ ПРИКЉУЧИО ВЕЋ ПОСТОЈЕЋЕМ ВИШЕВЈЕКОВНОМ РАЗГОВОРУ О ИСКУСТВУ ОНОСТРАНОГ.
У СВЈЕТСКОЈ АРАБИСТИЦИ (КАД ГОД ОНА НИЈЕ ПОД ДИКТАТОМ САУДИЈСКИХ ДОНАТОРА) СВИЈЕСТ О ИНТЕРПРЕТАЦИЈСКОЈ КОРИСТИ УЗИМАЊА У ОБЗИР ХЕБРЕЈСКЕ ИЛИ СИРИЈСКО-ХРИШЋАНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ И ИСКУСТВА ЈЕ ДАНАС ОПШТЕ МЈЕСТО. С ВРЕМЕНОМ ЋЕ, ВАЉДА, ТА НОВА ОПШТА МЈЕСТА СВЈЕТСКЕ НАУКЕ ДОПЛУТАТИ И ДО БИХ.
ИСЛАМСКЕ ТЕОЛОГИЈЕ ШТО СЕ ТИЧЕ… ДАНАС, НАЖАЛОСТ, НИСУ РИЈЕТКИ ИСЛАМСКИ ТЕОЛОЗИ КОЈИ НЕ САМО ДА ВЈЕРУЈУ ДА СУ МУСЛИМАНИ САМИ СЕБИ ДОСТА, НЕГО ЧАК СНАТРЕ КАКО ЋЕ СВИ ДРУГИ ИЛИ ПОСТАТИ МУСЛИМАНИ, ИЛИ БАР НЕСТАТИ КАО НЕМУСЛИМАНИ.
Каквих ли све сазнања данашња босанска арабистика (а тек свјетска исламска улема) лишава и себе и своју публику тим поохолим инсистирањем на аутархицној самодостатности Арапства, Ислама и Кур’ана.
Да не говорим о очигледном, шта би све босански арабисти или исламски алими могли научити о властитом тексту, кад би схватили јеврејски и хришћански (посебно сиријски) допринос кур’анској терминологији, поставља се и питање шта би све семитисти, хебраисти, библисти и истраживачи Новог завјета, те јеврејски и хришћански теолози могли научити од њих, када би они, са својом стручношћу за семитске језике, почели озбиљно да читају Теврат, Зебур и Инџил, у дијалогу са којима и под утицајем којих је настао Кур’ан, те кад би бацили критички поглед на савремену текстуалну и књижевну критику истих.
Колико се ја у то разумијем, а пратим, босанска арабистика не посиже никад за „немуслиманским“ семитским језицима и оним што се из њих може научити.
Исламске теологије што се тиче, посизање неких савремених исламских теолога за хебрејском Библијом почесто се исцрпљује у петпарачким, мозгоувредљивим јефтинопропагандним ахмеддеедатлуцима, у којима се двије ријечи споменуте у Пјесми над пјесмама, куло махамадим (сав је слаткиши [мој драги = Бог]), тргају из контекста, уз тврдњу да се односе на Мухамеда, а да Јевреји то свјесно и намјерно замагљују. Какав конструктиван допринос међувјерском дијалогу! Сличан само „дубинској“ етимолошкој анализи имена посланика ислама, садржаној у сљедећим инфантилним ријечима:
