Пише: Елиезер Папо

Кад неко креће да учи за рабина, он обично мисли да ће гро његовог посла бити везан за представљање јудаизма према унутра, пред Јеврејима. Но, како Јевреји углавном или све знају, или не хају, те како у свакој дијаспори има пар хиљада пута више осталих него Јевреја (допада ми се ова реченица у којој Јевреји нису остали), врло брзо испостави се да ће се остали служити знањем рабина много чешће него што је то речени замислио.

Сви небројени покушаји мисионирања Јевреја почињу покушајем мисионирања рабина. Већином се ради о клишеима, типа: „Ми признајемо све ваше пророке. Зашто ви не признате овог нашег једног?“; или: „Данас, кад нема жртава у Храму, чија вас жртва спашава гријеха?“ На таква рутинска питања, наравно, слиједе рутински одговори.

Понекад, међутим, из општег сивила искрсну понеки инвентивни покушаји мисионарства. Као, рецимо, кад припадници једне протестантске групе покушавају да убиједе Јевреје да они боље знају које је властито име Бога Израелова. Наиме, у хебрејском језику (као и у арапском) означавају се првенствено сугласници. Самогласници се најчешће обиљежавају тачкицама испод или изнад сугласника коме слиједе.

Најсветији текст јудаизма, Тора, јавно се чита с руком писаног кожног свитка у коме нема самогласничких тачкица. У таквом једном свитку Божије властито име означава се сугласницима ЈХВХ. У древној прошлости Израела изговарали су то име сви, касније се развио табу, по коме је само првосвештенику било дозвољено да изговори Пресвето Име, а и то само у току централног богослужења, на Јом а-Кипурим, или Дан помирења, док се у свим осталим приликама користе невластита имена Бога, типа Адонај (Господ), Ел (Бог), Елоим (Пантеон), Шадај (Самодостатни) итд.

Кад су Римљани уништили Храм, престало је да се одржава речено централно богослужење, а с временом су помрли и они који су икад чули првосвештеника јерусалимског храма како изговара Божије властито име са свим његовим сугласницима и самогласницима. Отад, неоспорни су само сугласници, а у штампаним текстовима, у којима се обично означавају и самогласници, сугласницима ЈХВХ додати су самогласници ријечи Адонај (Господ). Дакле, кратко А (хатаф патах), дуго О и дуго А. По правилима хебрејског једначења самогласника, кратко А је испод првог слова тетраграматона (Четворословља) постало кратко Е (шева). Цијели овај патент служио је само томе да свију подсјети на правило: пише ЈХВХ, читај Адонај.

На друге се језике хебрејски ЈХВХ, попраћен самогласницима ријечи Адонај (Господ), обично и преводи само као Господ (премда би тачније било ставити ЈХВХ, без икаквих самогласника). Једна протестантска црква „открила“ је да у хебрејском оригиналу Библије умјесто супститута Господ почесто стоји четворословље ЈХВХ, попраћено самогласницима ријечи Адонај. Пошто нису ништа знали о реченом патенту, они су речено име прочитали као ЈеХоВа(Х). Њихова одлука да у властитој теологији употребљавају ово име сасвим је легитимна, проблем почиње тамо када неки ватрени припадници ове групе почну да објашњавају Јеврејима да би и они требали да почну да користе исто.

У опису је мог радног мјеста да барем једном мјесечно објасним таквима како речено име за Јевреје заправо није име, него комбинација сугласника изворног имена (ЈХВХ) и самогласника замјенског имена Адонај. Због тога што ме ови протестантски ентузијасти готово никад не разумију, ја похитим за једним разумљивијим југословенским примјером и кажем: “Замислите да су оних двадест милиона Југословена који су плакали кад је Тито умро били развили такво поштовање према истоме да се нико више није усуђивао да изговори његово властито име: Јосип. Замислите сад да се и у нашем језику, као у хебрејском, обиљежавају првенствено сугласници и да свугд‌је пише само ЈСП, а не ЈоСиП. Замислите да се, онда, увело правило да име ЈоСиП изговара само предсједник Предсједништва, само на Дан младости. Замислите, онда, да је СФРЈ потом била окупирана (то бар није тешко замислити) и да је Дан младости укинут. Замислите да су у свим књигама гд‌је се спомије ЈСП додати самогласници И и О, да би д‌јеца знала да се умјесто ЈСП (чији су се самогласници неупотребом изгубили) треба рећи ТИТО. Тад би у тексту стајало ЈиСоП, али нико нормалан не би помислио да је то изворно Тилетово име. На концу, замислите сад како неко вас, рођеног пионира, убјеђује како је Титово име било Јисоп. Е, сад, тачно знате како је мени!