Кажите свему збору синова Израелових и реците: Десетога (дана) овога мјесеца сваки човјек нека узме јангње (или јаре) по домовима отачким (породицама); јагње (или јаре) по дому. А, ако ли би дом био мали за (цијело) јагње (или јаре), нека узму он и сусјед најближи дому његовом, па према броју душа, према броју улесника оброка нека се подјеле. А јагње (или јаре) нека буде здраво, мушко, од године дана; између оваца или коза измите га. И чувајте га до четрнаестога дана у мјесецу, и тада цијели збор Израелов нека га закоље с вечери. И нека узму крви и нека ставе на оба довратка и праг горњи на кућама у којима ће га јести. И нека једу месо ове ноћи на ватри печено, са опресницима и горким травама. Не једите га сировог или у води куваног, него на ватри печеног, с главом с ногама и дробом. И не оставите од њега ништа до ујутру; а ако би нешто (ипак) остало до ујутру, спалите га на ватри. А овако ћете га јести: бедра ваша опасана, обућа ваша на ногама вашим, а штапови ваши у рукама вашим; и јешћете га у журби (пометњи), јер је пролазак Господњи. И проћи ћу по земљи египатској ове ноћи, и побићу све првенце у земљи египатској, од човјека до живинчета, и свим ћу боштвима египатским судити, Ја сам Господ. И крв ће вам бити за знак на кућама у којима сте, па кад видим крв проћи ћу вас, па неће бити међу вама помора, кад будем убијао по земљи египатској. И овај ће вам дан бити спомен и празноваће те га (као) Празник Господњи по свим кољенима својим – декрет је вјечни светкујте га.

(Друга Књига Мојсијева 12:3-14)

Пише:Елиезер Папо

Једна од темељних идеја јудаизма је да мисвот, божанске заповјести, имају смисла. Чињеница да промисао сваке поједине заповјести није баш увијек очигледан не значи да он и не постоји. У прилог овој тврдњи РаМБаМ наводи чињеницу да је у Талмуду забиљежено како је мудри Цар Соломон знао смисао свих мисвот осим једне, оне о пепелу црвене краве, што показује да, барем за 612 заповједи, постоји смислена основа, јер барем један човјек ју је био докучио. Одмах послије тога, на себи својствен начин, РаМБаМ прелази на објашњавање унутрашње логике баш те исте заповјести, заповјести о спаљивању црвене краве, вјероватно руководећи се идејом да ако докаже њену смисленост, тад би доказао да све мисвот имају смисла.

Циљ ове бесједе је извођење вјежбе из примјењивања РаМБаМове методологије на библијски пропис о пасхалној жртви коју су древни Израелци морали заклати у ноћи Изласка (а касније сваке године 14. дана мјесеца нисана у знак успомене на Излазак), како би је благовали заједно са горким травама и опресницима (бесквасни хљебови). С временом се у јеврејској традицији увријежило и посебно име којим се описује Ноћ Изласка: Лел аседер (Ноћ реда). Седер, дакле, на хебрејском значи ред; а сама чињеница да се у јеврејској литургици само, једино и искључиво овај ноћни обред назива редом, указује на могућност да су рабини систем прописа који се односе на изворну пасхалну вечеру у Ноћи Изласка (као и на спомен-вечере које се, отад па до данас, уприличују у знак сјећања на ону прву) доживјели као Мојсијев покушај да се редом успротиви нереду, чврстим поретком ‒ анархији.

Односи роба и робовласника, страх што га сто робова осјећа пред робовласником, засновани су на ропском поунутрашњењу идеје о надмоћи робовласника. Судећи према неучесталости њихових устанака, робови као да су се ријетко питали откуд робовласнику уопште право да их израбљује. То „право” је у свијести роба често изгледало као „богомдано”, и доживљавало се као „нормалан” поредак ствари.

Излазак из Египта није класична револуција којој је крајњи циљ смјена владајуће гарнитуре, револуција у којој организатори устанка заузимају мјеста својих дојучерашњих господара док ови посљедњи постају слуге својих бивших робова. Држава која није заснована на божанском моралном закону обично представља интересе само једне класе, једне странке или једног народа. Божији је циљ, стога, био извођење узор-народа из зачараног круга садо-мазохистичког устројства бесудне земље и безаконе државе.

У једном садо-мазохистичком друштву тиранин је најчешће тај који (одредбама, властитим понашањем или наметањем тона и погледа) прописује норме понашања за обје групе, како за своју властиту, тако и за угњетене. Његове норме не регулишу само вањске појаве него, умногоме, одређују и унутрашњи свијет жртве: њене тежње, идеале и начин размишљања. Осјећајња жртве према свијету и личности опресора често су амбивалентна и осцилирају од идентификације жртве са прогонитељем (тако, почесто, прогоњени „разумију” зашто су прогоњени, сами себи приписују особине које им сервира прогонитељ), до осјећаја да је неправедни свијет који је успоставила експлоататорска класа погрешан и да га треба искоријенити и сасвим затрти. Први осјећај често урађа жељом жртве да и сама постане достојна тиранисања других, по истом оном обрасцу који су успоставили њени експоататори. Умјесто незадовољства системом, појављује се пуко незадовољство личним или колективним мјестом у истом. У систему у коме вук на овцу своје право има, ка тирјанин на слаба чоека, многи желе бити вукови/тирани. Тако жртва усваја систем вриједности прогонитеља, прихвата га као валидан и настоји бити примљена у заједницу прогонитеља или, ако то није могуће, довесто до замјене мјеста, по обрасцу ко би гори, сад је доли. Потоњи, пак, осјећај могао би се назвати негативном идентификацијом са тиранијом и експлоатацијом. Жртва позива на револуционарно докидање постојећег поретка, а све што је симболисало владајућу класу проглашава се презреним, прераста у табу и бива етикетирано као идентификација са преживјелим свијетом.

Из перспективе личног и колективног душевног здравља, идентификација је, била она позитивна или негативна, на концу, увијек, тек пука идентификација. Идентификација с нечим спољашњим указује на недостатак унутрашњег идентитета. Без обзира на то да ли појединцу или колективу тиранин и тиранија служе као позитивни модел који треба опонашати, или као негативни модел коме се никад не смије постати сличним, такав појединац или колектив заправо немају властити систем вредновања појава. Његови/њихови погледи заувијек су одређени старим поретком.

Тора до у танчина разрађеним прописима о пасхалној жртви, горким травама и опресницима, на врло оригиналан начин, прекида зачарани круг патолошке везе између прогоњеног и прогонитеља и спутавајуће бинарне позитивно/негативне идентификације жртве и прогонитеља.

Ради се о прецизно избаждареном пројкету који је тројак.

Прво од ова три симболична јела, пасхална жртва, представља револуционарно рушење старог свијета.

Друго, горке траве, представља оплемењујуће сјећање на страдање у старом систему, сјећање које је усмјерено на спрјечавање „изрођавања” револуције.

Треће, опресници (бесквасни хљебови), представљају врхунац филигранског баждарења новог идентитета: претварање дефекта у ефекат односно: конверзију једног моћног симбола ропства у један још моћнији симбол слободе.

Наредна три „поглавља” овог есеја посвећена су расвјетљивању ове божанствене стратегије реконструкције идентитета (прецизније: деконструкције старог и конструкције једног новог идентитета).

Дио други: пасхална жртва, револуционарно спаљивање мостова према старом свијету

Пасхална жртва онако како је Тором заповјеђена далеко је више политички/револуционарни чин, него ли ритуални акт. Она, заправо, представља вид унаприједног осигуравања организатора устанка од евентуалног компромисерства Израелаца.

Историја не познаје превише примјера успјешних устанака робова. Разлог је једноставан. Менталитет роба (свјесно одгајан и његован од стране робовласничке касте) је врло специфичан менталитет, донекле упоредив са вјерношћу пса (оба се постижу дресуром од рођења). Робови су често третирани као животиње, а у моментима постизања слободе знали су се и понашати „као са ланца пуштени”, палећи, пљачкајући и светећи се за властите патње без неког одређеног плана и циља, стихијски и неорганизовано. Захваљујући управо тој дезорганизацији, тачније анархији, устанци робова у многим случајевима завршавали су неуспјехом. За кратко вријеме робовласници похапсе предводнике устанка, примјерено их казне, а осталим робовима божански великодушно опросте грјешну помисао о слободи након чега се робови, пресретни, врате свакодневном раду, „дирнути” великодушношћу робовласника. На концу конца, ни за укидање ропства у САД нису се изборили сами робови, него бијелци са Сјевера који су, из економских разлога, претпостављали слободне раднике робовима.

У складу са свиме реченим, како би се Израелце онемогућило да се у сусрету с првом препреком врате под чизму фараона, требало је довести их до тога да направе нешто што ће у њиховој свијести изазвати рез, пробудити у њима сазнање да је повратак у Египат немогућ. Нешто што фараон и остала египатска властела не би никад опростили.

Стога, Тора прописује јеврејским робовима да на 14. дан мјесеца нисана закољу мушко здраво јагње од године, да га испеку, без да му сломе и једну једину кост, да његовом крвљу намажу довратке, те да га поједу у ноћи 14. нисана, са горким биљем и бесквасним хљебом, и то у журби, и не оставивши ништа за сутра.

Египатски робови посве сигурно нису уживали у месним оброцима. Уживање, пак, јагњетине било је табу чак, и „слободним људима” (тачније робовима надзорницима јер осим фараона, који је био сматран за бога, и свештенства, у Египту нико није био стварно слободан) стога што су древни Мисирци, између осталог, обожавали и јагње. Дакле, Јевреји, робови робова, жртвују једног египатског бога.

Јагње је морало бити здраво, да би се унапријед спријечило оправдавање типа „мислили смо да због мане ово јагње не представља бога”, мушко, да би се унапријед спријечило оправдавање типа „нисмо знали да је и женско јагње бог”, од године дана, да би се би се унапријед спријечило оправдавање типа „мислили смо да је ово овца, а не јагње”.

Једнако тако, жртва се морала пећи (да се осигура да мирис допре и до египатских кућа, јер ако би се жртва кувала цијели јеврејски раскид са Египтом могао би проћи неопажено), а за сво то вријеме (па чак ни за вријеме јела) није се смјела сломити ниједна кост жртве, јер су кости (као и крвљу намазани довратци) требали послужити као корпус деликти мирисом привученим египатским оптужитељима. У случају да су кости биле склоњене могао би роб (заувијек склон компромису са газдом) занијекати да се ради баш о јагњету: ‒ Јесте пекли смо месо, пилетину. Кости и крвљу намазани довраци требали је да свједоче гласно умјесто препаднутих робова: ‒ Јесте побили смо ваше богове‒ који су очигледно прави правцати „богови” чим су их најобичнији робови могли побити и појести, ‒ а као што се не бојимо ваших богова ‒ тако се не бојимо ни вас.”

Месо се морало појести до ујутру, како би се спријечило да штедњи склони робови разгоде месо на мјесец дана, сходно немању повјерења у Слободно Сутра. У пасхалној ноћи робовима је заповијеђено да се понашају као џентлмени, неоптерећени егзистенцијалним страховима.

Узгред, у Другој Књизи Мојсијевој (8:22) стоји: А Мојсије рече: Не ваља тако – јер бисмо прињели Господу Богу нашемуתועבת מצרים (то’ават Мицрајим= егпатски табу), а ако бисмо жртвовали то’ават Мицрајим на њихове очи – не би ли нас побили камењем?Према Фројду, значење појма табу раздваја се у два супротна правца. С једне стране значи: свето, посвећено, а с друге: страшно, опасно, забрањено, нечисто.[1] И у хебрејском израз то’евабременит је двоструким значењем. Кад га прати одредница Мицрајим, исти треба превести као свето, посвећено. Истовремено, када се исти односи на Јевреје треба га превести као гнусобаили нечистоћа. Порука је јасна: оно што је свето за Египћане за Јевреје представља гнусобу. Узгредна опаска: према професору Јахуди[2], хебрејски еквивалент ријечи табу није קדוש (кадош), као што је, без удубљивања, устврдио Фројд у првим редовима Тотемаи табуа) него תועבה (то’ева), ријеч која се, заправо, развила из египатског ва’аб(свет). Не само да су египатске светиње за Јевреје гнусоба, него и сама египатска ријеч за светињу на хебрејском означава гнусобу (табу у смислу забрањено или нечисто). У прилог Јахудиној тврдњи свједочи чињеница да је управо израз то’ева(а не кадош) кориштен у свим табу-забранама, на примјер: у забрани мушке хомосексуалности (Трећа Књига Мојсијева 20:13), идолопоклонства (Пета Књига Мојсијева 7:26), поновног жењења властитом пуштеницом (Пета Књига Мојсијева 24:4). Чак су и табуи везани за исхрану названи заједничким именом то’ева: Ло тохелу кол то’ева(Ништа гадно не једите, Пета Књига Мојсијева 14:3).

[1] Сигмунд Фројд, Тотем и табу, стр.141.
[2] Абраха, Схалом Yахуда, Тхе Лангуаге оф тхе Пентатеуцх ин итс Релатион то Егyптиан, Оxфорд Университy Пресс, Лондон 1933.