људи се могу подијелити на пет врста, а тих пет су шест:

они који пореде своје најбоље с туђим најбољим, њих народ зове: „ја теби војводо, ти мени сердаре“, нису неугодни, али нема од њих ни Бог зна какве фајде;

они који пореде своје најгоре с туђим најгорим, њих народ и не зове, да не би (глуво било) дошли, али мисли о њима да су „тешки и Богу и људима“;

они који пореде своје најбоље са туђим најгорим, и тиме „навлаче воду на свој млин“, а говорећи даље о том млину народ каже: „прдила баба у млин да је већа бука“

они који пореде своје најгоре са туђим најгорим, а своје најбоље са туђим најбољим, као што вели народна пјесма „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“, ови љубе друге као самога себе, а толико их и мрзе, па их народ зато воли

они који пореде своје најгоре с туђим најбољим, па увијек имају разлога да стреме да буду бољи, њих народ сматра свецима, јер могу оно што он не може

ма колико да је штета што је тешко сав народ натјерати у свеце, толико је барем утјешно што народ лако, брзо и непогрешиво препознаје лажне свеце, а то су

они који тобоже пореде своје најгоре с туђим најбољим, а у ствари је све „најгоре“ народно, а не њихово лично, док је „најбоље“ некако и општетуђинско и њихово лично, овакве народ воли колико и они њега, ако не и више, јер је народ штедар